Љиљана је историјски вез
Везла је и ткала историју и зато ће остати незаборавна
Текст је објављен на сајту ОШ „Вук Караџић“
Наша школа, ОШ „Вук Караџић“ препозната је у Београду и Србији као једна од најквалитетнијих. Cвојим посвећеним и професионалним наставним кадром oва школа ужива велико поверње родитеља и ђака. Томе је допринео дугогодишњи пожртвовани рад целокупног колектива, а међу онима који су се посебно издвајали је и наша дугогодишња директорка Љиљана Шапер која је својим знањем, енергијом и преданошћу нашу школу претворила у једну од најбољих. Дана 25. јануара 2017. године обележили смо сећање на недавно преминулу дугогодишњу професорку историје и директорку школе Љиљану Шапер.
Нема пуно педагога који својим ведрим духом, енергијом, једноставношћу, знатижељом прилазе свима – ученицима, учитељима, професорима и родитељима. Таква је била Љиљана Шапер, која је предавала историју од 1957. до 1982. године, а све до 1989. године била директорка школе, посвећена пре свега томе да њени ђаци постану добри и остварени људи. Своју професорску каријеру успешно је градила у нашој школи, за коју је не само професионално и лично, већ и породично била везана. Нашу школу похађали су сви њени преци од 19. века наовамо, као и њен супруг, проф. др Радомир Шапер, прослављени кошаркашки стручњак и цењени универзитетски професор.
У свечаној сали окупиле су се њене колеге, ђаци, пријатељи који су поделили своја сећања на Љиљану Шапер, даму која је оставила дубок траг не само у нашој школи, већ и у животима других који су имали прилику и част да је познају.
Колеге, пријатељи и син Љиљане Шапер Хор ОШ „Вук Караџић”
Окупљене госте поздравио је дугогодишњи директор Златко Грушановић, цитирајући чувену реченицу Џорџа Бернарда Шоа: „Живот изједначује све људе, а смрт открива истакнуте“ и истакао: „управо је професорка Љиљана Шапер била истакнута и неко ко је читавог живота утицао на наше животе“. Грушановић је нагласио: „професорка Шапер је била и остала оличење дивног просветног радника кога свако од нас носи у сећању из свог школског доба, симбол времена када је просветни радник било угледно занимање”.
Златко Грушановић, директор ОШ „Вук Караџић" и Срђан Шапер, син Љиљане Шапер
Хор школе је извео химну школе коју је написала Лидија Никлес, ученица осмог разреда школске 1960/61. године, а музику компоновао чувани композитор Срђан Барић, такође некадашњи ђак ове школе. Током скупа посвећеног сећању на Љиљану Шапер, гудачки квартет Београдске филхармоније извео је први став Моцартовог квартета у Д-молу, а Јована Савић, надарена виолинисткиња и ученица шестог разреда наше школе, извела је неколико нумера модерних и класичних композитора.
Јована Савић, виолинисткиња и ученица Гудачки квартет Београдске филхармоније
Госпођа Мирјана Чубриловић, наша дугогодишња професорка енглеског језика, открила нам је драгоцен свет који је у себи носила Љиљана Шапер. Истакла је њену отвореност, непосредност, спремност да увек помогне, као и чињеницу да је изузетно поштовала и волела своје колеге и додала: „Нарочито је помагала учитеље који су давали ђацима од првог до четвртог разреда најчвршћу основу, не само за даље школовање, већ и основу за то какви ће људи постати. Није била конвенционалан професор, никада није записивала своје ђаке, врата њене учионице су увек била отворена. Ту се чуо жамор, осећала креативност, јер је Љиљана Шапер своје ђаке активно укључивала у формирање часова. Сматрала је да је то најбољи начин да се ђаци заинтересују за наставу и да нису потребне опресивне форме већ охрабривање и отвореност”.
Мирјана Чубриловић, професорка енглеског језика
Дугогодишња колегиница и сарадница Јелена Стојмировић, професорка српског језика, са поносом је истакла да је са радошћу долазила на наставу због тога што је Љиљана Шапер створила пријатну, колегијалну атмосферу у школи: „Професорка Шапер је била несебична, друштвена и предана. Поред колега, најснажније утиске на њу су понеле генерације ђака којима је предавала историју или била разредни старешина. Многи са разлогом памте професорку Шапер која је оставила траг достојан сећања и поноса”. Госпођа Стојмировић прочитала је и писмо колегинице Драгојле Циле Вукић, професорке биологије и некадашње председнице „Кола српских сестара”, која је нагласила: „природа је обдарила нашу Љиљану памећу, добротом и лепотом и остало би недоречено да се не изнесе изузетна способност комуникације Љиљане Шапер са ђацима, због чега је била најомиљенији професор. Зато је при сваком сусрету са бившим ученицима била обасута љубављу и поштовањем. Њена професионалност је обухватила смисао за педагошки рад, а као директор школе је показала значајне резултате који ће остати у аналима школе”. У писму је госпођа Вукић нагласила да је највеће признање Љиљани Шапер као историчарки дао Просветни саветник речима: „Љиљана је историјски вез. Везла је и ткала историју и зато ће остати незаборавна.“
Јелена Стојмировић, професорка српског језика
Током своје каријере на месту директорке школе, Љиљана Шапер је, поред подизања квалитета наставе, свакодневно била посвећена раду са наставним кадром и унапређењу школског амбијента, упркос свим потешкоћама које су је окруживале. У време док је била директорка школе, професорка Шапер рекла је у интервјуу за Просветни преглед: „Најважнија функција директора је педагошки рад који треба да покрива две трећине његових радних обавеза. Зато сматрам да у тиму сарадника директора изузетну улогу има педагог-психолог. Ништа мањи значај у креативном, али и у смислу одговорности, има секретар односно шеф рачуноводства школе.”
Љубица Јеремић, шеф рачуноводства ОШ „Вук Караџић”
Госпођа Љубица Јеремић присетила се како је било радити као шеф рачуноводства у тиму Љиљане Шапер која је била изузетно пожртвована у решавању свих проблема које је школа имала. Професорка Шапер је била покретач, несебична особа која је свима била подршка. Свакога дана, у 7.15 ујутру дочекивала је своје ученике крај улазних врата, а након завршених обавеза, свакога дана обилазила је свих 5000 квадрата школе – да погледа шта би требало поправити или унапредити да би време које ту проводе ђаци и запослени било квалитетно и безбедно.
„Умела је на посебан начин да приближи историју ученицима и да брине о сваком детету као да је њено. Показала је разумевање за све људе и то је радила дискретно и успешно. Несебично је младе колеге уводила у посао, а где год би се појавила, пленила је својом духовитошћу, оптимизмом, стручношћу, елоквенцијом, свестраношћу која је освајала”, казала је овом приликом учитељица Славица Стојмировић, дугогодишња колегиница и пријатељица професорке Шапер.
Славица Стојмировић, учитељица
Љиљана Матић Ћалић, учитељица, истакла је да је професорка Шапер увек волела ред и рад, али изнад свега децу, људе и правду. Увек је имала мишљење и став и постала је узор бројним колегама и колегиницима који су заједно са њом стварали углед школе Вук Караџић и додала: „професорка Шапер увек се професионално односила према свом основном позиву историчара, дајући запажене резултате у друштву. Пратећи рад својих младих колега, Љиљана Шапер се увек борила да њене млађе колеге добију место у колективу. Увек се трудила да сачува углед деце, а све што је радила за друге није волела да истиче, већ је сматрала нормалним и потребним.”
Љиљана Матић Ћалић, учитељица
Професорка Љиљана Шапер радо се сећала својих ђака и често је препричавала примере из којих је свако од нас могао нешто да научи. На прослави 170 година постојања школе истакла је: „Иако се можда не сећам ко је којој генерацији припадао, сваког ученика познајем по очима. Оним истим које су нас гледале и од нас очекивале не само да их учимо, него и да их волимо. Управо те очи су ми доказ да сам у животу нешто лепо урадила.“
проф Даница Поповић, професорка Економског факултета
Ученица наше школе, професорка Економског факултета Даница Поповић поделила је се окупљенима њена сећања на љубав коју је професорка Шапер несебично делила са ученицима. Нагласила је да је сваког поштовала и третирала као равноправног, што је снажно утицало и на то да Даница Поповић данас буде један од уваженијих универзитетских професора. Сетила се како је професорка Шапер започињала сваку школску годину на начин на који су ученици највише волели – прецртавањем у уџбенику свих ствари које нису потребне за учење. Сматрала је да све што се учи треба да буде логично и да оно што се научи треба да остане у знању трајно. „Љиљана Шапер је била професорка која је дубински познавала децу и знала је колико су она рањива. Никада нећу заборавити како је тешила нашу најбољу ученицу која је подбацила на тесту и плакала. Она јој је пришла и рекла: „Па ти имаш други резултат у разреду, то је сребрна медаља, то је фантастично!”. И сад, одједном, видите како дете подиже рамена, постаје поносно и излази из разреда као што треба да изађе”, истакла је професорка Поповић.
Игор Блажевић - Инспектор Блажа, музичар и Дејан Путниковић, адвокат
Свака школа, и у доба док је Љиљана Шапер била директорка школе, имала је несташне ђаке који су волели школу, али су волели и несташлуке. Један од таквих ђака је био и Игор Блажевић, познатији као Инспектор Блажа, који је једино на часовима Љиљане Шапер био миран и пажљив. Инспектор Блажа каже да је професорка Шапер имала чудну моћ да држи пажњу на часу и да је све било могуће научити на часу. Истакао је да су сви који су имали част да буду њени ђаци или сарадници били срећни, јер је Љиљана Шапер била радост живота, дивна жена са невероватном енергијом.
Током своје педагошке каријере, госпођа Љиљана Шапер дуги низ година водила је Друштво историчара Београда и имала је звање педагошког саветника. Професорку историје Љиљану Шапер нам је приближио и др Душан Батаковић, наш познати историчар и директор Балканолошког инсититута, који је нагласио: „професорка Шапер својим je радом оставила дубок траг у нашем друштву и студирала је са сјајном генерацијом наших историчара међу којима су били Сима Ћирковић, Јованка Калић, Момчило Спремић. Имала је најбоље професоре у то време: Михаила Ђурића, Јорја Тадића, Виктора Новака, Георгија Острогорског и друге величине које остају непревазиђене. Професорка Шапер је ширила магнетску љубав према историји. Љиљана Шапер спада у учитеље енергије, јер је успела да мобилизује, модерира, усмерава, да охрабрује и да ствара људе од несигурних ђака“. Др Батаковић је истакао да је Љиљана Шапер зрачила невероватном топлином, као и да је била особа са којом је било вредно саветовати се. Присетио се да га је при писању уџбеника за седми разред професорка Шапер посаветовала да деци није потребно превише информација, рекавши му тада: „Пази, неће сви студирати историју, књижевност, права. Неко ће бити пекар или аутолимар, гледај да их не загушиш информацијама.“
др Душан Батаковић, историчар и директор Балканолошког инсититута
Многи њени ђаци се и сада сећају кључних лекција из историје професорке Љиљане Шапер и кажу да су све што су научили из историје научили захваљујући њој, јер им је стварала навику да кроз пажљив, пожртвован, креативан и отворен начин уче логички оно што им је потребно, што ће их пратити током њиховог даљег школовања.
Срђан Шапер, син Љиљане Шапер
Срђан Шапер, син Љиљане Шапер, захвалио се свим окупљенима на дивним речима сећања и присетио се тога да је његова мајка рекла да је за школу Вук Караџић везују успемене које потичу још из њене породице, јер су и њен отац и цела њена породица ту стекли основно образовање, као и његов отац Радомир Раша Шапер. „Волела је ђаке и школу, имала визију да сви треба да добију једнаку шансу и остварила је то у ОШ „Вук Караџић". У знак сећања на Љиљану Шапер и на оно што је она урадила, основаћемо Фондацију како бисмо сачували успомену на моју мајку и урадили корисне ствари којима би се она поносила“, рекао је Срђан Шапер.
Основна школа Вук Караџић поносна је што је Љиљана Шапер била директорка и професорка историје. Другу најстарију школу у Београду унапредила је из добре школе у једну од најбољих, што је она и дан-данас. Унела је у вредности школе кључне принципе, који су свим будућим генерацијама дали сјајан пример како је потребно учити децу да постану своји људи, да граде ауторитет, заслуже поштовање, чувају достојанство и деле љубав.
Kолеге и пријатељи сећају се Љиљане Шапер: