Razgovarali smo sa Vladimirom Ćosićem, digitalnim kreativnim direktorom agencije McCann Beograd, o radu koji je uložio u pisanje scenarija za domaću istorijsku dramu "Kralj Petar Prvi”.
Nedqavno je održana premijera domaće istorijske drame "Kralj Petar Prvi”, filma koji govori o najvoljenijem srpskom kralju, običnim vojnicima i golgoti koju je srpski narod proživeo tokom Prvog svetskog rata. Film je režirao Petar Ristovski, a naš kolega Vladimir Ćosić, digitalni kreativni direktor agencije McCann Beograd, glavni je scenarista. Uz njega su tu još i Milovan Vitezović, po čijem romanu je ideja i nastala i Petar Ristovski.
Film "Kralj Petar Prvi” prikazuje Cersku i Kolubarsku bitku i put preko Albanije, koji su simboli ratnih stradanja, žrtava i herojstva naše vojske i naroda. Glavnu ulogu, lik Petra Prvog Karađorđevića, igra Lazar Ristovski, a pored njega tu su i Radovan Vujović, Milan Kolak, Aleksandar Vučković, dečak Ivan Vujić, Danica Ristovski i drugi.
Vladimir Ćosić diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bavi se dramaturgijom duge i kratke forme, copywriting-om, piše stripove, drame i kritike. Sarađivao je sa nekim od naših najpoznatijih režisera i scenarista, a od 2003. započinje karijeru u advertajzingu. Kao digitalni kreativni direktor, odgovoran je za digitalne i inovativne kreativne proizvode agencije, koji su doprineli velikom broju osvojenih lokalnih i internacionalnih nagrada, među kojima je i prvi Kanski lav u Srbiji. Razgovarali smo sa njim o radu na filmu “Kralj Petar Prvi”, o utiscima sa snimanja, inspiraciji i mnogim drugim temama.
Da li je “Kralj Petar Prvi” prvi dugometražni film na kom si radio? Odakle si crpeo inspiraciju? Na koje se filmske autore i žanrovske reference ugledaš?
U stvari, Kralj Petar Prvi nije prvi film na kojem sam radio kao scenarista. Radio sam na velikom broju scenarija koji nisu realizovani, i na jednom koji je delom realizovan po mom scenariju – “Made in Yugoslavia” iz 2005. godine na kojem sam potpisan kao koscenarista, u režiji Mike Lazića.
Inspiraciju za Kralja Petra sam crpeo sa raznih strana – naravno iz istorije koju sam izučavao sada mogu reći godinama, iz ratnih, istorijskih i biografskih filmova koje volim čitavog života, ali na kraju verovatno i najvažnije, iz sopstvenog iskustva i podsvesti u kojoj žive svi moji likovi.
Bojim se da je spisak autora, pisaca i filmova na koje se ugledam predug da bih mogao da ga na brzinu zapišem u okviru ovog intervjua. Hajde da kažemo da su nekakve reference o kojima sam razgovarao i sa rediteljem bili ratni filmovi poput “velike Crvene Divizije” Semjuel Fulera, “Dankirk” Kristofer Nolana, mnogi vesterni koje obojica volimo... Takođe, neizostavno je bilo poređenje sa “Spasavanjem redova Rajana” Stiven Spilberga, naprosto zbog bliskosti tema. Ono što je i mene na premijeri na mahove iznenadilo je određena vizuelna sličnost filma sa “Gospodarem Prstenova”, verovatno zbog izvrsnih planinskih lokacija na kojima je film između ostalih sniman, a koje izgledaju epski.
Da li su događaji u filmu prikazani verno onima koji su deo istorije? Koji je tvoj lični stav o ovom istorijskom trenutku?
U igranom filmu, događaji nikada ne mogu biti prikazani u potpunosti “verno”, zbog dramske strukture koju film zahteva, filmskog vremena koje je po svojoj prirodi zgusnuto, kao i autorovog pogleda na stvari, likove i događaje iz drugog vremena. Čak i u dokumentarnim filmovima, koji pretenduju da faktografski predstavljaju određene događaje, pečat autora, njegov stav, izbor događaja i akcentovanje “kvare” verodostojnost. U stvari, svaki umetnički pogled na stvarnost je apsolutno subjektivan. Ja bih se ipak držao one definicije da je “film stvarniji od stvarnosti”, samim tim što proniče u dubinu i suštinu stvari, trenutka, odnosa, karaktera.
Ipak, mnogi dijalozi, događaji i likovi su zasnovani na sačuvanim dokumentima, pismima, fotografijama, snimcima i događajima koji su se zaista odigrali.
Konkretan trenutak u srpskoj istoriji kojim se film bavi je jedan od najznačajnijih u našoj istoriji; to je vreme gotovo neverovatnog stradanja, tragedije i patnje sa jedne i epskog heroizma i žrtvovanja za otadžbinu sa druge strane. Ovaj trenutak je presudno uticao na naše živote i danas – možemo samo da razmišljamo kako bi naša zemlja izgledala danas da tada trećina ukupnog stanovništva nije izgubila svoje živote, da su ljudi koji su vodili zemlju donosili drugačije odluke, da žudnja za slobodom nije bila glavni pokretač svih stvari koje su radili bukvalno svi – od kraljeva do seljaka.
Ja sam pokušao da se stavim u cipele svojih junaka, da zamislim kakve bih odluke ja donosio da sam vodio jednu malu, oslabljenu zemlju u najveći pokolj koji je videla do tada ili da sam kao nepismeni seljak u opancima morao da prođem celu tu golgotu.
Dubinski, za mene svaki rat je fundamentalno pogrešan, i nijedna ideja ili ideologija, makar bila i najčistija na svetu, nije vredna nijednog ljudskog života. Naravno, mnogi moji likovi se ne slažu sa mnom, oni imaju svoje mišljenje, stavove i svoj „život“.
Koliko je bilo zahtevno uklopiti posao kreativnog direktora u advertajzing agenciji i rad na filmskom scenariju? Podeli sa nama neku zanimljivost iz rada ili sa snimanja filma.
Bilo je ektremno zahtevno, jer i jedan i drugi posao zahtevaju posvećenost od 110%. Mislim da je moja tajna bila u kloniranju.
Šalu na stranu, mislim da je jedini recept za poduhvat ove vrste (bez obzira da li se paralelno radi još neki posao) apsolutna posvećenost i fokus u datom trenutku, koju može da omogući isključivo bezuslovna ljubav koju gajim i prema jednoj i prema drugoj (iako srodnoj) profesiji.
Da parafraziram jednog od mojih omiljenih junaka Životu, “Ne pitajte me” kako sam ova dva posla uklopio sa roditeljstvom koje mi je najveći životni izazov trenutno, “jer ne znam”.
Koliko se razlikuje rad u advertajzing i filmskoj industriji? Da li se kontekst i uslovi rada i potencijal za izražavanje talenta i ukusa i eksperimentisanje sa formama bitno razlikuju? Šta je ono što u radu na filmu i na reklamama (u kreativnim industrijama) nikada ne treba žrtvovati?
Ove dve industrije se ne razliku onoliko koliko bi ljudi na prvu loptu pomislili, ili koliko bi određeni nerealizovani filmski ili advertajzing autori u svojim izgovorima želeli da istaknu. Suštinski, motivacija i za jedno i za drugo je ista – želja autora da menja svet i stvarnost koja ga okružuje, samo se sredstva unekoliko razlikuju. Film je po svojoj formalnoj strukturi “veći”, uključuje više saradnika, veće budžete, veću i dugorajniju posvećenost jednom projektu, samim tim i uslovno rečeno tromiji i manje felksibilan. Sa druge strane, u advertajzing industriji, autori su retko oni koji imaju poslednju reč – ona je rezervisana za klijente za koje se kampanja radi. Ali na kraju dana, iz moje perspektive, u obe profesije sve se svede na nekoliko ljudi koji uspeju ili ne da ispričaju određenu priču koja predstavlja njihovo viđenje sveta.
Uzevši to u obzir, mislim da kreativna osoba nikada, čime god da se bavi ne sme da (trajno) žrtvuje sopstveni umetnički integritet. Podvlačim, trajno, zato što se i u ovom poslu i u svim ostalim profesijama, baš kao i u životu, uči iz sopstvenih grešaka.
Predviđeno je da se na RTSu emituje i serija “Kralj Petar Prvi”. Koliko se razlikuje rad na scenariju za potrebe snimanja serije i filma?
Za mene lično, rad na seriji nije mnogo drugačiji. On opet povlači sa sobom određene tehničke i dramaturške osobenosti, ali u svojoj suštini, to je i dalje pripovedanje, pričanje priča. Serija će obuhvatati širi vremenski period od filma, uključivaće daleko više likova, događaja i epizoda, a mnogi od likova koji su u filmu zbog trajanja morali biti ograničeni na epizode, dobiće daleko značajnije uloge. Da budem iskren, jedva čekam premijeru serije na televiziji, jer sam nešto od snimljenog materijala gledao i po mom mišljenju izgleda izvrsno. Takođe, publika će videti celu priču uz puno iznenađenja.
Da li je film “Kralj Petar Prvi” kao finalni prozivod onakakav kakvim si ga zamišljao dok si radio na scenariju? Koliko ima odstupanja od prvobitnih zamisli?
Svaki snimljen film podrazumeva niz kompromisa ili izmena u odnosu na prvobitni scenario, jer je film živi organizam koji se u samom procesu realizacije menja i evoluira. I sam scenario koji smo pisali Petar i ja je u stvari radikalna druga ruka scenarija koji je pisao Milovan Vitezović po sopstvenoj knjizi, tako da je već na tom nivou film evoluirao u nešto drugo. Finalni proizvod odstupa od scenarija ponajviše zbog trajanja koje je uslovilo da mnoge, po mom mišljenju značajne epizode ili likovi budu svedeni na minimum ili izbačeni iz finalne verzije. Koliko toga je izbačeno iz finalne verzije može da svedoči činjenica da je prva verzija montaže prema originalnom scenariju trajala preko četiri sata. Mislim da je to jedan od osnovnih razloga zašto sa nestrpljenjem čekam premijeru serije.
Koji savet bi dao mladim ljudima koji tek ulaze u kreativne industrije? Da li bi ih radije usmerio na filmsku ili advertajzing industriju? Kako da znaju da li su doneli pravi izbor? Kako si ti znao da je advertajzing pravi izbor za tebe?
Mišljenja sam da je danas potpuno nebitno u kom pravcu će se mladi kreativni ljudi uputiti, suština je na kraju ista. Znam mnoge fenomenalne filmske autore koji su karijeru počeli u advertajzingu, i obrnuto. Takođe, postoji nebrojeno mnogo primera umetnika koji su se bavili potpuno drugim profesijama veći deo svog života, kao što su na primer pisac Čak Palahnjuk (pre svog romana “Fight Club” radio kao auto mehaničar) ili čuveni scenarista Pol Šreder koji je po svom formalnom obrazovanju teolog. Mladi ljudi bi trebalo da svoj prvi korak u karijeri naprave u pravcu formalnog obrazovanja koje žele da steknu. Nadalje, ukoliko ulažu energiju i rad u pravcu u kom žele da se razvijaju, i ako je tako suđeno, siguran sam da će pravi izbor pre ili kasnije pronaći njih. Važno je na tom putu ne izgubiti sopstveni kreativni integritet, volju i živce. Što se mene tiče, ja sam vrlo svesno ostavio karijeru scenariste po strani, jer sam još tada procenio da nije pravi trenutak za bavljenje filmskim scenarijem, bar ne na taj način koji se tada “nudio”, a koji je po mom mišljenju uključivao kompromitovanje kreativnog integriteta o kojem sam pričao. Danas, kada primećujem da se ponovo pokrenula domaća produkcija i da proizvodnja TV serija i filmova više nije na nivou ekscesa, mislim da se uslovi fundamentalno menjaju, i to na više načina. Prvo, proizvodnja ove vrste sadržaja više nije rezervisana za veoma uzak krug ljudi; drugo, moguće je raditi u produkcijski malo pristojnijim uslovima; treće, na duže staze, moguće je praviti eksperimente koji mogu biti promašaji, bez sudbinskog uticaja na život autora, što omogućava malo veću kreativnu slobodu koja može biti preduslov za kreiranje kvalitetnijeg sadržaja. Do sada, očekivanja publike i kritike od svakog snimljenog filma su bila toliko visoka da se od bukvalno svakog očekivalo da dostigne status kultnog ostvarenja, jer ko zna kada ćemo sledeći put biti u prilici da gledamo film na sličnu temu ili od istog autora. Suštinski, filmovi se nisu gledali kao filmovi, već kao neka vrsta ulitmativnog testamenta. Ta očekivanja su stavila ogroman pritisak na autore, te je rezultat, razumljivo, postajao sve lošiji. Nadam se da će domaća produkcija nastaviti da ide uzlaznom linijom, jer to može biti način na koji ćemo od kvantiteta dobiti kvalitet.
Da konačno odgovorim i na pitanje, ja nikad nisam znao da li je advertajzing pravi izbor za mene, i još uvek ne znam.
Samo sam dopustio da on mene pronađe.