O’ladi malo i uspori, treba i uživati.
Ne govori ružno o drugima, ne sudi, ne ogovaraj, ne čudi se, to su deliktiverbalni spram tebe samog.
Miočinovićka je i rekla: „Dok ne naučite da poštujete rad drugih, nećete ništa napraviti…“ Čuo si je.
Nek te ne bole kritike u kojima su poluprivatna nestručna vređanja, one ti ne mogu ništa… To oni o sebi pišu. A ljudi s karijerama, sa trajanjem, to ine čitaju, rekli su ti svi, poveruj im. I to nije metafora, to je bukvalna istina.
Nek te ne bole nepravde baš toliko, one su deo, prirodni deo života. Hoćeš li ti da si u pravu ili da si srećan?
Beži od ljudi posle kojih se osećaš loše, iracionalno loše, oni te otruju i uzmu energiju…
Dobre si učitelje odabrao i to će te spasti… Tvoj ego i tvoj provincijalizam i primitivizam će izbrusiti oni…
Kaži hvala Bogu što te je prepoznala Mira Stupica i što veruje u tebe i uči te. Aaaa! Bojiš se Mire, nju poslušaš,ipak…
Ostavi viski, on te neće napraviti ni na frajera, ni na druga, on te pravi na budalu… I još više bih rekao, ali neću.
Čovek sve mora sam.
Poštujem tvoju hrabrost i odgovornost spram života, a prezirem je kad pređe u bahatost…
Izdrži sve, kad prođe ta izvikana mladost sve je i lepše i lakše… Dobro je što se plašiš toliko uspeha koji imaš. On jeste opasan… Ne viči na probi na pozorišne ljude, nemoćni, gnevni, poluludi čoveče. Niko u pozorištu nema lošu nameru, greše ljudi što ne umeju bolje… Nema opravdanja u rezultatu umetničkom za neljudsko ponašanje u procesu. Nemoj da se ljutiš na upravnike, oni odlaze, mi ostajemo, rekla je Bobićka davno. Zapamti dobro šta ti je rekao veliki Ljuba Tadić kad si mu se izvinjavao za gaf koji si učinio spram njega (dobro je što se i sad stidiš toga, stid je korektor): „Nemoj se izvinjavati meni, to je tvoja sramota, a ne moja!“
Život u pozorištu, opstanak i rast, put do umetnosti se ne nalaze u knjigama, džaba tražiš, to mora kao narodna poezija, kao usmeno predanje, s usta na usta…
To mahnito samosagorevanje, koje je samo strast i ništa drugo, samo daje privid da smo strašno živi, a u stvari smo protiv sebe. I još gore, ono je onaj deo mladosti koji se zove „može mi se“. Posle njega ne ostaje radost u duši, ali „može ti se“, jer ću ja to da nosim.
Odustani od želje da te svi vole. Predstave se prave s glumcima i saradnicima, a ne sa prijateljima. A ako ti treba tolika ljubav, voli ti njih, biće ti to više no dovoljno za ceo život.
Jer samo nas greje ljubav koju mi imamo za druge.
Originalna objava nalazi se na portalu magazina Nedeljnik.