Upoznajte Marinelu Kvapil, Two Rivers, Head of unscripted formats i Milana Obrovačkog, Adrenalin, Producer & videographer, koji su zaslužni za Besa Making of. Koliko je zapravo komplikovano snimiti jedan making of, kao i koji su najveći izazovi ovog formata. Pročitajte u nastavku.
-Koliko je snimanje making-ofa komlikovano, budući da se dešava paralelno sa snimanjem serije?
Marinela:
Snimanje samog igranog programa, u ovom slučaju druge sezone „Bese“, je naravno prioritet i ništa ne sme da ga ugrozi ili oteža. Sa druge strane, making-of ima zadatak da paralelno zabeleži sam taj proces, spontane momente, duh ekipe, kreativne dileme glumaca i reditelja, a da pritom ne bude ni u oku snimatelja, ni u uhu tonca. I to jeste izazov. Intervjue smo mahom snimali u pauzi za ručak, a najduže smo čekali Rašu Bukvića koji je na svakom snimajućem danu u Beogradu prolazio kroz komplikovani proces lepljenja brade i pravljenja ožiljka koji je trajao više sati.
Milan:
Rasporedi snimanja su gusti i nepredvidivi, tako da je uvek bila frka nekoga ili nešto konkretno snimiti, ali je super biti jedna zasebna i autonomna ekipa u jednoj velikoj grupi profesionalaca, na šižofrenom filmskom setu, i tu se izboriti za svoje planove, a da oni ne ugroze tuđe, sa opštim saznanjem da svi radite za isti cilj.
-Šta je bio najveći izazov snimiti u emisiji „Sve o Besi“?
Milan:
Izazov je bio napraviti interesantan dokumetarni program, a to smo valjda uspeli kroz vizuelnu uniformnost i uzbudljiv sadržaj, što ne bi bilo moguće da nismo imali 30 raspoloženih sagovornika, raznovrsnost lokacija, žanr akcione drame, i pregršt neočekivanih tema za razgovor.
Marinela:
Uvek je najizazovnije preneti atmosferu koja vlada među ljudima. Ovde je ona bila jako dobra i mislim da se to oseća. U trenutku kada smo montirali emisiju dogodila se tragedija u kojoj je Alek Boldvin na setu usmrtio direktorku fotografije Halinu Hačins, i osetili smo dodatnu odgovornost da prikažemo kako se stvaraju bezbedni uslovi za snimanje scena sa vatrenim oružjem, kakvih u Besi ima. Uzeli smo kao primer scenu u kojoj Relja Popović izlazi iz automobila i rafalno puca u momke u punoj bašti kafića i razotkrili posao oružara, maskera, majstora specijalnih efekata i ostalih kolega iza kamere.
-Šta nije ušlo u making-of?
Marinela:
Mnogo toga jer je Miki neumorno snimao i imali smo tonu materijala. Pravljenje ožiljaka, lepljenje Rašine brade, pohvale mlađih glumaca na račun starijih kolega, dozivanje Harisa Džinovića iz „Lukine kuće“ koja se nalazi u neposrednoj blizini pevačeve vile, nošenje dela opreme na 17. sprat dorćolskog solitera peške i još ponešto što će možda poslužiti za najavu treće sezone.
-Da li publika ima interesovanja za ovakav format?
Milan:
Mislim da svako voli da vidi glumce i ostale filmske stvaraoce kao obične ljude - to je jedan osećaj rasterećenja i potvrde da smo svi isti, i to “razgolićenje”, kako ličnih stavova, tako i filmskih tehničkih tajni, gledaocu zapravo daje osećaj da je prišao jedan korak bliže ekranu, da je nešto naučio i da se identifikovao. Ustvari, to je osećaj pripadnosti i razumevanja.
Pogledajte ceo Besa Making of