Srđan Šaper: S druge strane "kutije"

U intervjuu povodom održavanja Bitef festivala, čiji je I&F Grupa partner, Srđan Šaper govori o saradnjama koje oplemenjuju, o tome zašto se u pozorištu, baš kao i u crkvi – ćuti, o VIS Idolima i o tome šta ga je uznemiravalo nekada, a šta danas.

U jednom intervjuu istakli ste da ste, kada je uspeh I&F Grupa u pitanju, najponosniji na to što se uvek trudite da mislite out of the box. Koliki je izazov razmišljati out of the box danas u Srbiji?

Uvek je izazov razmišljati out of the box, zato što je to jedini način da budete iznenađenje sami sebi. Veličina tog izazova nikada nije bila vezana sa neki određeni prostor ili epohu. Mira Trailović i Jovan Ćirilov su tako razmišljali kad su stvarali Bitef, verujem da danas tako razmišlja Ivan Medenica. Jedino što se kroz vreme menjalo je ta “kutija” i njene granice. Ono što je pre deceniju bilo nezamislivo, sada je deo svakodnevnice. Ali, i neki davno osvojeni vrhovi danas su nepristupačni. Nikada nije bilo lako pomerati granice, iznenaditi sebe i svoju okolinu. Nekada vas to, doslovno ili simbolički, dođe i glave. Baš zato što nije lako, veće je zadovoljstvo kada uspete da realizujte ideju koja je nastala iz razmišljanja - out of the box.

Pored toga, na čemu još insistirate kada je Vaš tim u pitanju, od osobina pojedinaca, preko timskog rada, do odnosa prema partnerima i klijentima?

Mislim da je jako važno da čovek uvek i svuda bude radoznao. Radoznalost vas podstiče da proširite svoja znanja, da postavljate pitanja koja mogu da vas dovedu s druge strane “kutije” o kojoj smo razgovarali.

Nakon bavljenja umetnošću na razne načine, upustili ste se u biznis. Nesumnjivo je da ste za oba polja pronašli neku zajedničku nit. Koju dozu slobode ste zadržali za sebe nakon upuštanja u biznis vode?

Sticajem okolnosti nikada nisam imao nikog iznad sebe, osim sopstvenih ograničenja ili predrasuda. Dugo sam bio frilenser, a nakon toga sam pokrenuo sopstevni biznis. Uvek sam imao slobodu da samostalno donosim odluke, ali uz tu slobodu ide i odgovornost, i neka vrsta usamljenosti. Odgovornost prema klijentima i zaposlenima. Imao sam potpunu slobodu da reazlizujem svoje ideje, ali i odgovornost da one bude uspešne, ili propale.

Vi ste bili deo Novog talasa. VIS Idoli su jedni od osnivača ovog pravca u domaćoj muzici. Neka vrsta idealizovanja tog perioda i danas je neminovna, kako kod starijih, tako i među mladima. Da li ste u tom trenutku bili svesni svog bunta? Šta je to što vas je održavalo, motivisalo, protiv koga ste se bunili, i na kraju da li revolucija u jednom trenutku zaista pojede svoju decu?

Svako vreme uvek idealizuje svoje početke, kao što i svaka starost idealizuje svoju mladost. Da li je Novi talas bio na početku ovog vremena ili na kraju nekog bivšeg, to više ne mogu da procenim. U svakom slučaju, mnogima je značio više od muzike, više od umetnosti, bila je to naša slika u jednom idealnom ogledalu. Mi smo sada neki drugi, ogledalo se razbilo, a da li je ideja prestala negde “s one strane dobra i zla” to će buduće vreme pokazati.

Socio-psihološki kontekst osamdesetih od ključnog je značaja za nastanak Novog talasa, za buđenje tadašnje omladine, za njihovo osvešćivanje, ali i za njihovo prepuštanje raznim porocima. Nakon baba i deda (generacije komunista), roditelja koji su zapravo deca tih komunista, ali čija je generacija bila mešovita - bilo je tu i dece partizana, dece predratne građanske klase, kao i disidenata - u jednoj šizofrenoj atmosferi odrastali su tadašnji pripadnici Novog vala. Naizgled, sve je držano pod kontrolom, režim je bio stabilan, ali Titova smrt samo je ubrzala ono što je ključalo ispod talasa prividnog savršenstva. Mladi su bili nezadovoljni, dekadentni, autodestruktivni. Šta Vas je uznemiravalo tada, a šta Vas uznemirava danas?

Novi talas nas je sve uznemirio. Pojavila se muzika u kojoj nije bilo presudno kako svirate, već kako osećate. Titova smrt je na neki način bila i smrt Jugoslavije. Živeli smo u umrloj državi i društvu, a da to nismo ni osetili. Kao u filmu Osmi putnik iz tih godina u nama je izraslo nešto strašno, nešto što nismo poznavali. Mi nismo bili sposobni da se borimo za veliku stvar, a mladi danas, mada to malo ko vidi, jesu. Nažalost, tada me je uznemiravao privid, a danas suština.

Pesma Idola Retko te viđam s devojkama, bila je i više nego subverzivna u to vreme. Kako vam danas izgleda muzička scena u Srbiji, šta je danas subverzija u tom smislu, i ima li je uopšte?

Ta pesma je nastala sa neizgovorenom željom da osvojimo prostor slobode za nas. Koliko god da je Jugoslavija u mnogo čemu bila moderna, zapravo je bila u intelektualnom smislu opresivna. Postojala je ogromna cenzura i autocenzura. Danas, ljudi ne mogu da zamisle da je osvajati tu vrstu slobode bio popriličan poduhvat. To je bio naš izazov, hajde da bacimo rukavicu u lice svima pa da vidimo šta će da biti. Danas je muzika intimna, u tome je razlika.

Bitef od svog osnivanja do danas na ove prostore dovodi različite vrste umetnosti, zalaže se za nove kulturološke prostore, eksperimentalne forme, bavi se društvenim, političkim i kulturnim kontekstima ali i konsekvencama pozorišta.... U ovogodišnjoj selekciji, predstave političkog pozorišta predstavljaju važan deo programa. Među njima je naravno i Oliver Frljić koji svojom predstavom Gorki alternativa za Nemačku? postavlja pitanje kolika je zaista moć pozorišta u današnjem društvu, gde su njegova ograničenja. Šta biste Vi rekli, koja je društvena funkcija teatra?

Da pozorište nije moćno, da li bi danas o tome razgovarali? Da nema uticaja na društvo da li bi se nedeljama govorilo o prošlogodinjem Bitefu i predstavi Olimp? Siguran sam da će i ove godine Bitef “uzburkati duhove“. Pozorište otvara pitanja, vraća nas iznova da se suočimo sa svojom senkom. Društvena funkcija teatra po mom mišljenju je neka vrsta religijskog obreda u sekularizovanom svetu. U pozorištu ćutite, kao u crkvi.

I&F Grupa i Bitef sarađuju sada već dve godine. Zašto baš Bitef kao poklon Beogradu?

Verujemo da je za postojanje jedne zajednice ljudi važno ne samo materijalno bogatstvo nego i sve ono što čini njenu dušu, njen kulturni kapital. Kulturna baština je svedok izuzetnosti i neponovljivosti jednog društva. Ljudi sa kojima radim posvećeni su promociji kulture i kulturne baštine. Ovo nije prvi projekat koji radimo da je povezan sa kulturom, umetnošću i stvaralaštvom. Realizovali smo nekoliko kampanja čija ideja je bila da umetnost ponovo obraduje ljude koji su je zaboravili.

Šestog septembra ove godine u Galeriji Novembar biće predstavljen projekat digitalizacije arhive Bitefa. Zašto ste odlučili da sarađujte sa Bitefom i na ovom projektu?

Mislim da je važno da sačuvamo sećanje na Bitef za generacije koje dolaze. Bitef treba da traje duže od nas i našeg ličnog sećanja. Mira Trailović i Jovan Ćirilov su uradili ogromnu stvar za pozorišnu scenu, za Beograd i našu zemlju. Sve nacije koje žele da sačuvaju svoj identitet sećanja pohranjuju u digitalni svet i tako ih čine dostupnijim za one kojima je digitalni svet jedini koji poznaju. Na ovaj način sećanje se prenosi sa naših “analognih“ generacija na “digitalne“.

Prošle godine održana je prva donatorska večera koju je Bitef festival organizovao u saradnji sa I&F Grupom. Večera je bila vrlo uspešna, radove su donirali vrsni poznati vizuelni umetnici. Ulaganje u umetnost je važno za kompanije, njihovu socijalnu odgovornost, poslovanje, iako se čini da povodom toga, bar za sada, usled raznih kriza, u našoj zemlji svest vodećih ljudi u kompanijama još uvek nije dovoljno razvijena. Kako se u tom smislu situacija u našoj zemlji može promeniti na bolje i kako se ta društvena odgovornost kompanija može podići na viši nivo?

Mislim da ovakve saradnje oplemenjuju društvo, oplemenjuju kompanije i doprinose razvoju zajednice, sveukupnog društva. Kada se kaže kompanija kod većine ljudi prva asocijacija je nešto hladno i bezlično, ali kompaniju zapravo čine ljudi. Ti ljudi žele da svoj uspeh podele sa zajednicom, podrže projekte i institucije sa kojima dele iste vrednosti. Naše istraživanje pokazalo je da ljudi, u vrednosnom smislu, veoma mnogo očekuju od brendova kojima su naklonjeni. Više i od društvenih mreža. To obavezuje.

Jedna od tematskih celina ovogodišnjeg programa fokusirana je na sećanja, uspomene. Kako se Vi sećate Bitefa ranijih godina? Šta je Bitef doneo Beogradu?

Ovaj festival više od pola veka uspeva da zadrži duh novog i progresivnog kada je reč o pozorištu. Bitef jedan od razloga što je publika u Beogradu mogla “iz prvog reda“ da prati evoluciju pozorišne umetnosti. Bitef nas je godinama učio da budemo otvoreni prema dostignućima drugih i da od drugih učimo. I kada razmišljam o Bitefu mislim da kao što je nekad povezivao istok i zapad, i danas može da poveže neke niti koje su u ovom trenutku možda razvezane između juga i severa.

Na prošlogodišnjem festivalu, dodelili ste nagradu publike. Šta za Vas znači biti deo Bitefa na taj način?

Publika je ta koja neki festival održava u životu i zato je ta nagrada, koja omogućava da se čuje i glas publike, jako važna. Drago mi je što sam imao priliku da u ime publike uručim nagradu. Biti glas koji predstavlja Bitefovu publiku je izuzetna čast.

Prva asocijacija na svet bez ljudi za Vas je?

Noć.